Tehničko-tehnološki razvoj čovečanstva je neosporan. Ma kako se zvali postojeći sistemi, negde socijalizam, komunizam i u najvećoj meri moderni kapitalizam, svi su oslonjeni na profit. Ovaj sistem kolabira kada je reč zdravstvo uzet u celini.

Drevni kineski sistem isplaćivanja lekara je intrigantan. Kao seoski lekar, imate pravo na mesečnu platu od svakog seljanina dok je on zdrav. Kada se razboli, prestaju njegove obaveze za plaćanjem dok ne ozdravi!

U našem post-socijalističkom društvu imamo slučaj jako slabe i parcijalizovane besplatne medicinske usluge. Iako su ljudi često decenijama plaćali obaveze zdravstvenom fondu, kada dođu u situaciju da se leče, dijagnostika je bilo ograničena ili je lista za pristup vrhunskim aparatima jako dugačka. Lečenje podrazumeva plaćanje najskupljih lekova itd. Sa druge strane imate sve bogatiji pristup privatnim klinikama gde sve ovo možete priuštiti, ali to ozbiljno košta. Stariji građani se sa pravom pitaju „Pa zašto smo mi plaćali nadoknade za zdravstvo?“.

Elem, ovo dovodi do neradog odlaska kod lekara, sem kada vas nije ozbiljno „pritisnulo“. Odete li u državnu ustanovu pregledaće vas brzinom svetlosti uz dijagnozu „nije Vam ništa!“, a odete li kod privatnog lekara „svakako će vam nešto pronaći“.

Ovo je stvorilo neverovatan animozitet prema zdravstvu u celini, a u srži svega leži strah. O ovome više u tekstu o Inkviziciji.